8000 kilometara daleko od kuće – život na ALJASCI (+ iskustvo sa “Work&Travel” programa)

November 9, 2019

Već duže vreme odlažem putopis sa Aljaske. Zašto? Jednostavno je. Iz straha. Plašila sam se da rečima neću umeti da dočaram njenu lepotu i jedinstvenost u odnosu na ostale destinacije koje sam posetila do sada. Opet, znam da ova priča najviše zaslužuje da se pronađe i na mom sajtu i na onim posećenijim.

Mnogi zamišljaju Aljasku kao divljinu i začude se kada kažem da mi je to omiljena destinacija na kojoj sam bila do sada znajući, na primer, da sam posetila mnoge egzotične destinacije poput Havaja, Kalifornije, Kube, Meksika… Ne! Aljaska nema prelepe peščane plaže puderasto belog peska i mora tirkizne boje, okružene visokim palmama koje skrivaju kokosove plodove. Nema ni plaže, a ni more. Ima hladni, tamni okean iz koga čak i kitovi beže u toplije vode na Havaje. Aljaska ima dušu. Zakonski gledano spada u pedeset država Sjedinjenih Američkih Država, ali zapravo ne pripada nikome. Ona je posebna, za sebe, sa svojom nestvarnom prirodom, glečerima, čistim vazduhom, belim noćima, polarnom svetlošću. Drugi svet. Sa razlogom je nazivaju „The last frontier.“

Nije najegzotičnija destinacija na kojoj sam bila, nije ni najlepša. Ona je neuporediva. Zašto? Na Aljasci sam skinula ružičaste naočare kroz koje sam prethodne dvadeset tri godine posmatrala svet. Naučila sam da grizem, da se borim za sebe, ali i da budem slobodna i istinski srećna. Da ne razmišljam ko će šta reći i šta ko misli. Da se prepustim i uživam. Da svakodnevnho vozim biciklu i sa osmehom pozdravljam komšije jer svi smo komšije u malom gradu. Da je taj isti osmeh lepši od bilo koje šminke. Nažalost, pod neizbežnim uticajem društva, na to nekada u Beogradu zaboravim. Zbog toga, ovaj tekst će mi biti svakodnevni podsetnik. Osetila sam na svojoj koži koliko postoji nepravde na svetu. To je zapravo ono što me je promenilo iz korena i ojačalo kao ličnost. Nekada devojčica u roze haljini, naivna, koja u svima vidi ono najbolje, danas devojka sa velikim samopouzdanjem, svesna svojih vrednosti i kvaliteta. Deo mog srca ostao je na Aljasci. Tamo će zauvek i biti, 8000 kilometara daleko od kuće.

Devet sati ujutru. Skuvala sam kafu, upalila lap top, otvorila Word, izgasila zvono na telefonu kako me niko ne bi uznemiravao. Potrebna mi je potpuna koncentracija. Napolju je pravi jesenji dan. Hladno je, pada kiša. Idealno vreme da se ušuškam uz svog plišanog medu i upoznam vas sa Aljaskom. U mislima sam već uveliko u divnom Fairbanksu. Pitam se…

Da li da započnem putopis pričom kada sam se u dva ujutru vraćala kući biciklom sa posla i srela losa? Ili kada sam otišla u supermarket kako bih kupila osnovne namirnice za kuću i videla čoveka kako u istom kupuje pištolj? Svaki Amerikanac može da kupi pištolj u supermarketu, potrebno je samo da pokaže ličnu kartu na uvid prodavcu. Ovde ne postoje granice.

Da li da započnem putopis pričom kada smo išli na planinarenje namazani sprejem za odbijanje medveda? Ili pričicom kada sam prvi put uživo, iz dvorišta, obučena u pidžamu posmatrala Auroru Borealis? Kada me je obuzeo neki osećaj koji ni danas ne umem da opišem, a suze se neprekidno slivale niz obraze?

Počeću od samog početka, od trenutka kada smo dečko i ja odlučili da se prijavimo na „Work&Travel“ program.

Sve potrebne informacije o „Work&Travel“ programu možete pronaći na internetu, pa neću pisati detaljno o samom programu, već ću podeliti svoje iskustvo. Nadam se da će vam saveti biti korisni ukoliko odlučite da se prijavite na program i da će vam se, nakon ovog i narednih tekstova, javiti želja ako ne za životom, barem za posetom Aljasci.

Oduvek, prva asocijacija na Ameriku bili su mi soliteri, žuti taksiji, užurbanost, žurke na koledžima, plažama, bazenima… Zamišljala sam visok životni standard. Uspešne ljude koji nakon radnog vremena sa prijateljima igraju golf, a uveče pored kamina u svom luksuznom stanu piju omiljeni viski. Vikende provode sa porodicom u svojim vilama na jezeru. U mojim mislima imali su čak vozače i batlere, kao Mr. Big (gospodin Zverka, glavni muški lik iz serije „Seks i grad“). Obećana zemlja. Došavši tamo, shvatila sam da sam, tokom odrastanja, gledala previše američkih serija i filmova. Možda bi prvi utisak Amerike bio drugačiji da me nije dočekala glava prepariranog losa pri samom izlasku iz aviona. „Welcome to Alaska.“

ZAŠTO SAM ODABRALA ALJASKU?

Ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim sebe kako jednog dana živim i radim na Aljasci. Zatim sam sela i razmislila. Zapitala sam se zbog čega želim da idem u Ameriku? Koji je moj krajnji cilj? Htela sam da iskusim nešto novo u životu, izađem iz zone komfora i naravno zaradim kako bih mesec dana nakon programa mogla da priuštim sebi obilazak ovog prelepog kontinenta. Aljaska je „tax free“ država. Šta to znači? Tamo studenti plaćaju manji porez u odnosu na ostale države u Sjedinjenim Američkim Državama, pritom stvarno nema gde da se potroši zarađeni novac. Klubovi su zamenjeni lokalnim pabovima, luksuzni restorani restoranima brze hrane, dizajnerske prodavnice supermarketima, čak dosta online sajtova ne radi isporuku na Aljasku. Drugi posao se lako nalazi jer, iskreno, nisu svi studenti dovoljno hrabri da provedu leto radeći u zimskim jaknama, okruženi divljim životinjama. Tako je izbor pao na Aljasku.

VIZA

Nakon konsultovanja sa studentima koji su prethodnih godina bili na programu, odabrali smo agenciju „Ayusa“ ( https://ayusa.rs/work-travel/ ). Sve što je potrebno da biste se prijavili na program jeste da ste redovan student. Mnogi će vam reći da na viziranju bolje prolaze studenti državnih fakulteta što, nažalost, nije daleko od istine, ali poznajem dosta studenata sa privatnih fakulteta i viših škola kojima je viza odobrena bez problema. Neke agencije ne žele da prihvate studente koji su menjali fakultet ili su tokom studija obnovili godinu. Ako spadate u ovu kategoriju, ne odustajte! Ukoliko vas odbije jedna, druga, treća agencija, četvrta će vas prihvatiti. Ko ne rizikuje, taj ne dobija! Moj savet je da, pre viziranja, položite što više ispita, bilo bi odlično kada biste uspeli da očistite ceo semestar. Ovim postupkom ste stavili do znanja Amerikancima da ste ozbiljno shvatili svoje studije u Srbiji i da nemate razloga da ostanete u Americi nakon programa jer ste izabrali da se usavršavate u svojoj zemlji. Na samom razgovoru u ambasadi budite nasmejani, ljubazni i samouvereni. Nemojte dozvoliti da vas uplaše u agenciji rečima da je prolaznost iz godine u godinu sve manja i manja. Nema razloga za strah, nervozu i paniku. Ako je vaša viza odbijena, postoji opcija reviziranja. Ukoliko vam vizu ne odobre ni na reviziranju, ne očajavajte! Zapamtite da se sve dešava sa razlogom i da je život za vas pripremio mnogo lepše i veće stvari koje se možda ne bi ostvarile da ste otišli u Ameriku.

Nakon što sam se vratila sa programa u Srbiju, želela sam da konkurišem za američku turističku vizu. Apsolutno svi su me savetovali da sačekam barem godinu dana pre nego što konkurišem. Nisam ih poslušala, poslušala sam sebe. Želela sam tu vizu sada, a ne kroz godinu dana i dobila sam je. Zahvaljujući tome što sam svoje mišljenje stavila ispred mišljenja drugih, narednih deset godina mogu da uživam obilazeći Ameriku.

JEZIK

Ni jezik nije problem. Tačno je da je razgovor sa poslodavcem na engleskom jeziku i da nećete moći da dobijete bolje plaćen posao ukoliko nemate visok nivo jezika. Dobićete posao poput sobarice ili neku poziciju u kuhinji (pomoćni kuvar, perač sudova), odnosno radićete na poziciji koja ne zahteva preteranu komunikaciju sa ljudima. Ono što je bitno je da ste dobili posao i priliku da četiri meseca živite i radite u inostranstvu, upoznate se sa drugim narodom, kulturom i običajima, ostvarite nova poznanstva, proširite vidike, živite život koji je potpuno drugačiji od svega na šta ste navikli do sada. Pre nego što zvanično otputujete u Ameriku, imate više od pola godine da naučite engleski jezik malo bolje i svaka agencija će vam rado pomoći u tome. Ukoliko zbog fakulteta, posla ili bilo kojih drugih obaveza nemate dovoljno vremena da se posvetite učenju engleskog pred odlazak u Ameriku, ne tugujte! Kao diplomirani profesor španskog jezika i književnosti, imam slobodu da vam kažem da se jezik najbolje nauči na tom govornom području i u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima. Nije strašno ako pogrešite po koju reč, ako je vaš izgovor drugačiji. Ni Amerikanci ne govore naš jezik. Ako vam se neko podsmeva, to je njegova sramota, a ne vaša.

NOVAC

Ni pare nisu problem. Ukoliko nemate dovoljno novca da pokrijete troškove programa, puta i prve dve nedelje života u Americi dok ne dobijete prvu platu (plata se prima na svake dve nedelje), možete da pozajmite od nekoga jer ćete već prvi mesec boravka biti u mogućnosti da vratite pozajmljeno. Ako nemate od koga da pozajmite novac, izložite problem agenciji preko koje idete na program. Oni će vam ponuditi mogućnost uzimanja studentskog kredita od banke sa kojom sarađuju. Dakle, ništa nije nemoguće, potrebna je samo volja.

SMEŠTAJ

Neke agencije će vas usloviti kupovinom avionskih karata preko njih što nije bio slučaj sa našom agencijom. Ukoliko ne možete sami da se snađete, agencija će vam pomoći oko pronalaženja smeštaja. Studenti obično dele prostor sa više ljudi kako bi prošli jeftinije. Mi smo sve organizovali sami jer smo i pre ovoga dosta putovali u samostalnoj režiji. Smeštaj smo našli preko sajta “Airbnb” ( https://www.airbnb.de/a/ ) i imali smo samo jednog cimera. Jesmo prošli malo skuplje u odnosu na ostale, ali ništa ne može da zameni mir i tišinu kada dođem kući nakon 16 radnih sati, ne moram da čekam red u kupatilu kako bih se istuširala i niko mi nije pojeo hranu iz frižidera. Da, i to se dešava. U Fairbanksu se većina supermarketa zatvara u 22h, samo nekoliko radi celu noć. Radno vreme na drugom poslu je najčešće od 15h do 23h pa je najbolje da u nabavku namirnica za kuću idete kada imate slobodan dan kako ne biste ostali gladni. Mi smo išli na svake dve nedelje.

AVIONSKE KARTE

Do Aljaske, tačnije Fairbanksa smo promenili tri leta (Beograd-Amsterdam; Amsterdam-Sijetl; Sijetl-Fairbanks) i proveli smo ukupno 36 sati u putu. Oko kupovine avionskih karata dosta nam je pomogla gospođa Karmela iz agencije “Biser Trade Tours” ( http://www.bisertours.co.rs/ ). Sleteli smo u ponoć, a napolju je i dalje bio dan. Izmorena od puta i vremenske razlike od deset sati u odnosu na Srbiju, prvo sam pomislila da je dvanaest popodne, a zatim sam se setila da su leta na Aljasci karakteristična po belim noćima. Sredina maja meseca, ali napolju je hladno, na mnogim mestima se još uvek nije otopio sneg. Srećom, spakovali smo zimske jakne u ručne kofere pa su nam bile na dohvat ruke. Obukli smo ih, seli u taksi i uputili se ka smeštaju. Sledeća scena, mi u zimskim jaknama, tražimo od taksiste koji je u kratkim rukavima da upali grejanje. Smeje nam se i pita odakle smo. „From Serbia.“ Ne zna gde je Srbija. Dosta Amerikanaca ne zna gde se nalazi Srbija i mešaju nas sa Sirijom i Sibirom jer se na engleskom jeziku sve slično izgovara.

Po preporuci smo izabrali Fairbanks. Pored Fairbanska, posao je dobro naći i u Enkoridžu jer su to dva jedina veća grada. Došli smo sedam dana ranije od početka ugovora kako bismo se prilagodili, što savetujem i vama da uradite jer ćete dosta toga morati da rešite pre nego što počnete da radite. Najbitnija stvar kada dođete u Ameriku je da izvadite social security number, bez njega nećete moći da počnete da radite. Zatim otvorite račun u banci (moja preporuka je „Wells Fargo“) i kupite sim karticu.

Naša kuća koju smo rezervisali za četiri meseca bila je izdata tih dana pa smo prvu nedelju u Fairbansku proveli u apartmanu koji smo takođe pronašli preko https://www.airbnb.com/ . Link ovih apartmana neću ostaviti jer su mi tamo, dok sam bila na poslu, otvorili kofer i ukrali torbu. U početku nam je bilo jako teško da zaspimo jer je i u dva ujutru napolju još uvek dan. Prvo jutro na Aljasci probudio nas je zvuk sirena. Izašli smo na terasu da vidimo šta se dešava i dočekao nas je sledeći prizor. Policijska potera i reči policajca „Put your hands behind your back where I can see them.“ Nikad neću zaboraviti ovu scenu. Sedela sam na terasi, jela omiljeni čokoladni „Ben&Jerry“ sladoled i posmatrala filmsko hapšenje.

Nakon burnog jutra, uputili smo se ka gradu kako bismo kupili bicikle. Većina J1 studenata koristi bicikle kao prevozno sredstvo, međutim na Aljasci možete da kupite pristojna kola za 1000–1500 dolara i da ih prodate pred završetak programa. Iz iskustva studenata koji su bili na Aljasci pre nas, saznali smo da je hrana jako loša jer sve dolazi zamrznuto i da se dosta njih vratilo kući sa pet do deset kilograma viška, pa smo i mi odabrali bicikle umesto kola. Ovo se baš i nije ispostavilo kao dobra ideja iz više razloga. Prvo jer je često padala kiša pa smo mokri dolazili na posao. Takođe, bolje je ako sretnete losa ili kojota kad ste u kolima, a ne na bicikli. Da, moguće je da ćete sresti losa i kojota (meni se to desilo dva puta) i svuda po gradu imaju znakovi upozorenja „Please be aware that moose are often on our property.“ Losovi su opasni samo kada su u društvu svojih mladih jer se tada plaše za njihovu bezbednost, a kojoti napadaju u čoporu što se neće desiti u gradu, već ako odlučite da sami lutate šumom.

Prva šetnja Fairbanskom. Nestvarna priroda, čist vazduh, dečica nam mašu iz žutih školskih autobusa, lokalci nas pozdravljaju rečima „Hi, how are you?“ U početku smo se pitali zašto nam se svi javljaju, ali kasnije smo se navikli i shvatili da je to sasvim normalno na Aljasci. Ušetali smo u jednu ulicu u kojoj su male, američke kuće nalik jedna na drugu sa sve uredno pokošenim travnjacima ispred. Seli smo u obližnji lokalni kafić kako bismo se malo ugrejali i odmah su nam zatražili ličnu kartu na uvid. Kasnije, radeći kao server, saznala sam da su ozbiljne kazne ako maloletnu osobu uslužite alkoholom. Isto važi i za starije osobe kojima je istekla lična karta. Zbog toga konobari i konobarice uvek svima proveravaju lične karte. Obratite pažnju ako budete radili na ovoj poziciji. Mene su jednom uveče čak i isterali iz kafića jer nisam imala kod sebe ličnu kartu, a nisu mi poverovali da sam punoletna. Objasnili su mi da iako nisam naručila alkohol, ne mogu da sedim u kafiću ako nemam sa sobom dokument koji dokazuje da sam punoletna.

Prvu nedelju na Aljasci iskoristili smo da se upoznamo sa gradom, završimo administrativne obaveze, odradimo orijentaciju sa budućim šefovima na poslu koja je obavezna za sve studente, ali i da pronađemo drugi posao. Moj prvi posao bio je u kuhinji u hotelu (dekorisala sam hranu za doručak), drugi na recepciji hotela na poziciji front desk agenta, a treći na kasi u meksičkom restoranu. Dečko je trebao da radi kao luggage handler, međutim zbog operacije kile koju je imao pre par godina, šefovi su ga premestili na poziciju sobarice da se ne bi povredio na poslu. To mu je bio prvi posao, na drugom poslu radio je kao vozač u hotelu (položio je vožnju u Americi kako bi mogao da radi na ovoj poziciji), a treći posao bile su mu noćne smene u lokalnom baru (radio je kao pomoćnik šankera). Sada se verovatno svi pitate kako smo postizali da radimo 3 posla? Stvar je u dobroj organizaciji i većina studenata radi dva ili tri posla. Plata sa prvog posla pokriva osnovne troškove (stanarinu, račune i hranu), a ostali poslovi vam zapravo donose zaradu.

KAKO SE PRONALAZI DRUGI POSAO?

Idete od restorana do restorana, od hotela do hotela, tražite da pričate sa menadžerom i pitate ga da li ima neku poziciju za vas. Pet puta će vas odbiti, šesti će vas zaposliti. Upornost se uvek isplati! Naravno, sve je drugačije ako imate viši nivo engleskog jezika i možete da radite poslove poput servera, odnosno konobara/konobarice u restoranu gde dobijate bakšiš. Čim sam saznala za ovu informaciju, posao u kuhinji i u meksičkom restoranu zamenila sam pozicijom servera u restoranu na internacionalnom aerodromu. Amerikanci jako cene dobru uslugu i svi će vam uvek ostaviti bakšiš. Pored dobre usluge, cene rad i trud i svaki minut koji ostanete prekovremeno na poslu uračunaće vam u paycheck. Naravno, posao smete da promenite samo ukoliko vam sponzor odobri (sponzor preuzima potpunu odgovornost za vas od trenutka kada kao student sletite u Ameriku).

HRANA

Što se tiče hrane, uvek smo kupovali organske proizvode koji su skoro pa duplo skuplji od običnih. Na primer, kesica grožđa košta šesnaest dolara, a hot dog dolar i po. Na sred supermarketa prže se rebarca. Svaki hleb je slatkog ukusa. Stekla sam utisak da Amerikanci, barem oni koji žive na Aljasci, slabo kuvaju, a zašto bi kuvali kada u supermarketima mogu da kupe zamrznut obrok, podgreju ga u mikrotalasnoj i za pet minuta imaju gotov ručak? Ti obroci obično sadrže komad mesa, malo pirea, kukuruz i čokoladni kolač. Na hranu sam se nekako navikla, ali jako teško mi je palo što ne postoji ništa slično našem jogurtu. Svi jogurti su voćnog ukusa ili sa ukusom vanile. Tek smo pred sam kraj boravka u Fairbanksu otkrili prodavnicu u kojoj se prodaju balkanski proizvodi. Sećam se koliko sam se samo obradovala Podravkinoj supi iz kesice i tegli ajvara.

Prva sedmica u Fairbansku je proletela. Preselili smo se u kuću u kojoj smo živeli do kraja boravka na Aljasci, upoznali vlasnika Šona koji nam je bio i turistički vodič tokom obilazaka ove neverovatne države i cimera Nikolu koji je kao pravi Srbin poneo sa sobom flašu rakije. Nazdravili smo za početak jedne prelepe avanture. Već sutradan Šon se ponudio da nas odvede na izlet do “Chena Hot Springs.”

CHENA HOT SPRINGS

Spakovali smo stvari u njegov kombi koji podseća na onaj koji vozi Ashton Kutcher u seriji “Vesele sedamdesete”, verovali ili ne pustili neku pesmu od Jovana Perišića i uputili se u našu prvu američku avanturu.

Negde na pola puta do Chene, Šon je zaustavio kombi i rekao nam da izađemo svi napolje. Kada smo napustili vozilo izvadio je pištolj. “To je to. Gotovo. Znala sam da ne treba da krenemo sa nepoznatim čovekom u divljinu. Ovde su svi ludi. Ubiće nas” samo su neke od misli koje su mi prolazile kroz glavu. Naravno, posledica mnogih američkih serija i filmova koje sam gledala kao dete. Izvadio je pištolj da bi nas naučio da pucamo.

Divljina. Mali kombi. Nas četvoro. Jedan pištolj iz kog pucamo naizmenično. Šon pali vatru, peče neko meso koje je poneo. Osvrćem se oko sebe. Čuje se žubor reke. Priroda je prelepa. Divljina. Osećaj slobode. Glumim u nekom filmu. Ovo nije stvarnost. Ako sanjam, ne budite me. “The last frontier” sada znam zašto tako zovu Aljasku.

Vraćamo se u kombi i nastavljamo avanturu. Šon nam priča o istoriji Aljaske i o svom odrastanju u Fairbanksu. Slušam ga i ne verujem. Osmeh od uva do uva. Ovo je divlji zapad. “Hvala ti Bože na ukazanoj prilici.” Ljudi plaćaju hiljade i hiljade dolara da bi obišli Aljasku, a ja ću ovde provesti četiri meseca.

Stižemo do Chene. Napolju je ispod 10 stepeni celzijusa, a mi smo u kupaćim kostimima. Hot springs je prepun Kineskih turista koji veruju da će, ako se okupaju ovde, biti plodniji.

DENALI NATIONAL PARK

Devet sati ujutru. Svratili smo u obližnju pekaru po kafu i peciva za put. Sale, Šon, moja malenkost i čuveni kombi iz 70-ih. Avanture sa Šonom uvek su uključivale oružje i priče o istoriji. Ja bih sedela napred i pažljivo slušala.

Ovog puta, pored toga što smo poneli sa sobom pištolj i nekoliko noževa (opet, ništa neobično za Aljasku), namazali smo se i sprejem za odbijanje medveda. Uputili smo se ka jednom od najlepših Nacionalnih parkova u Americi.

Denali je prvi Nacionalni park u Americi koji je osnovan u cilju očuvanja prirode i divljih životinja. Nastao je oko najviše planine u Severnoj Americi i njegov prvobitni naziv bio je Mount McKinley National Park. Sadašnji naziv dobio je 2. decembra 1980. godine i tada je njegova teritorija proširena za 10 000km2. U ovom delu parka lov je dozvoljen. Mnogi kažu da je Denali jedan od najlepših Nacionalnih parkova u Americi, da je lepši čak i od čuvenog Yosemite National Park, samo i dalje nije toliko popularan.

Sale i ja nismo bili naoružani, ali Šon je morao da bude u slučaju da nas napadne medved jer smo išli u deo Nacionalnog parka koji je poznat samo lokalcima i gde ne zalaze turisti. Hvala Bogu, od “divljih” životinja sreli smo samo vevericu i videli tragove medveda i losa pored reke.

U blizini Nacionalnog parka nalazi se srpski restoran “Moose-aka.” Osećaj kada 8000km daleko od kuće, nakon tri meseca pronađeš ajvar, tursku kafu, valjevsko pivo i karađorđevu šniclu – neprocenjivo! Malo je reći da se Šon oduševio našom hranom, a kako i ne bi? Za ovakve avanture i prizore se živi. Ništa nas ne može obogatiti kao što mogu putovanja. Zahvalna sam na svakoj državi koju sam posetila do sada, nadam se da će ih u budućnosti biti mnogo više.

NORTH POLE

O nekim mestima čitamo u bajkama, neka gledamo u crtanim filmovima i tinejdžerskim komedijama. Ona su ukrašena najlepšim božićnim i novogodišnjim ukrasima. Tamo se za doručak pije topla čokolada i jedu medenjaci. Deda Mraz u svojoj kancelariji ogovara na pisma najmlađih, dok baka Mrazica priprema ručak za vredne vilenjake koji pakuju poklone dečici širom sveta. Neko od njih poželeo je ponija, neko barbiku, neko autić na struju, neko sneg, neko ljubav… Želje mališana su raznovrsne. Rudolf se u dvorištu igra sa svojim drugarima. Umesto uličnih svetiljki, sijaju crveno-bele lizalice. Neka mesta ne deluju stvarno dok ih ne posetite. U redu, malo sam “pustila mašti na volju”, ali upravo ovako sam doživela ovo čarobno mestašce.

Jedne srede u avgustu 2018. godine, Sale i ja posetili smo North Pole. Sećam se da je Saletu zazvonio telefon “Gde si brate?” “Na Severnom Polu.” “Gde bre?”

North Pole (Severni pol) je gradić koji je udaljen od Fairbanksa nepunih 20 minuta vožnje. Ovde se tokom cele godine neguje praznična tradicija. Ni u svojim najluđim snovima nisam zamišljala da ću posetiti kuću Deda Mraza i upoznati Rudolfa. Dečački san je ostvaren. Glavna atrakcija grada je kuća Deda Mraza koja je od 1952. godine otvorena za javnost. Unutrašnjost je bajkovita. Podseća na film “Krcko Oraščić.” Raznobojne jelke, snežne kugle, sanke, veštački sneg, mnoštvo plišanih igračaka, ukrasa za jeku, božićnih knjiga i slikovnica… Pravi raj. Odavde možete da pošaljete pismo “od Deda Mraza” svojim najmlađima sa pravom “North Pole” markicom. Ja sam poslala svom sestriću. Oduševio se.

Nakon obilaska kuće, usledilo je druženje sa irvasima u dvorištu. Mazili smo ih i hranili. Jako sam se iznenadila kada sam videla koliko im je koža mekana. Malo je teže hraniti ih jer čim vide i osete hranu, svi u isto vreme potrče ka vama, guraju vas rogovima i pokušavaju da otmu hranu… ali su preslatki i sve im je oprošteno.

Najbolji period za obilazak Aljaske je od maja do septembra, odnosno leti. Tokom zime jako je hladno, temperature se kreću od -30 do -50 stepeni celzijusa, a oko 15h gubi se dnevna svetlost. Povratna karta košta 800-1000 evra, a prosečna cena noćenja u hotelima je od 250 evra pa na više po osobi. Verovali ili ne, turisti bukiraju hotele godinu dana unapred da bi osigurali svoje mesto jer ih postoji svega nekoliko. Aljaska definitivno nije jedna od jeftinijih destinacija, čak spada u tri najskuplje države u Sjedinjenim Američkim Državama, ali verujte mi vredi svaku paru! Turisti plaćaju aranžmane u vrednosti od 15 000 američkih dolara za dve nedelje.

NAJTEŽI TRENUTAK

Nažalost, nije uvek sve bilo idealno. Kraj avgusta. Prvi put u životu osetila sam veliku nepravdu na svojoj koži. Dobila sam otkaz na poslu zbog tuđeg spletkarenja. U tom trenutku bila sam jako bespomoćna, nisam znala kako da odgreagujem, šta da uradim, kome da se požalim… Dugo sam razmišljala i shvatila da zapravo ne mogu ništa da promenim. Tada mi je postalo još gore. Kraj letnje sezone, noći su duže, a dani kraći. Nije bilo bezbedno da se vraćam kasno uveče sama kući koja je bila udaljena od centra grada gde se nalazi većina restorana i hotela. Zbog toga pronalaženje drugog posla postalo je nemoguće. Dva dana nakon toga, ležala sam u sobi i plakala. Tada sam prvi put tokom boravka na Aljasci pomislila “Zašto mi je ovo trebalo u životu?” Hvala Bogu imala sam bar jedan posao.

Kako sam na Aljasci samo radila, nisam imala vremena da se sređujem (nekad čak ni kosu da operem), Sale je odlučio da me izvede na večeru. Kupio mi je buket crvenih ruža, rezervisao sto u najboljem restoranu u Fairbansku “Lavelle’s Bistro”, naterao me da se sredim i osetim lepo u svojoj koži. Pili smo belo vino i jeli čuvenog aljaskog lososa. Sutradan, pitala sam šeficu na poslu da svaki dan ostajem prekovremeno. Dozvolila mi je i tako sam rešila problema zaposlenja.

U redu je imati loš dan, mesec, nedelju… U redu je klonuti duhom, zatvoriti se u četiri zida i preplakati dan. Svima nam pre ili kasnije naiđe takav period u životu. Ali zapamtite! Posle kiše dođe sunce! Uvek!

NAJLEPŠI TRENUTAK

Mnogi kažu da je Aurora Borealis (polarna svetlost) najvidljivija na Aljasci. Pojavljuje se već krajem avgusta. Jako sam zahvalna na pruženoj prilici da uživam u ovom prizoru nekoliko puta. Lokalci su nas savetovali da gledamo Auroru sa nekog uzvišenja pa smo Sale i ja svako veče u septembru biciklom išli na različito brdo u okolini Fairbanksa. Jednom smo imali bliski susret sa kojotima. Aurora pleše po nebu, takav bar osećaj imamo mi koji je posmatramo. Prvi put kada se pojavila, posmatrala sam je iz dvorišta naše kuće obučena u pidžamu. Celo nebo bilo je zeleno. Obuzeo me je neki neopisiv osećaj i počela sam da plačem. Nijedan zalazak sunca, nijedna destinacija ovog sveta ne mogu se porediti sa lepotom Aurore Borealis.

U Americi svako gleda svoja posla. Da li idete u pidžami u prodavnicu, da li izlazite u grad u kaubojskim čizmama, da li vam je kosa ljubičasta ili zelena, da li vam je celo telo prekriveno tetovažama, da li nosite japanke napolju na minus 5 stepeni celzijusa, samo je vaš problem. Niko vas ne gleda ispod oka i osuđuje. Na Aljasci sam išla u prodavnicu sa maskom za lice, u bar uveče sa kokosovim uljem na kosi. Našminkala sam se ukupno 4 puta za 4 meseca. To je ono što mi je najviše prijalo. Osećaj slobode.

ŠTA SAM NAUČILA NA OSNOVU OVOG ISKUSTVA?

Nije mi bilo lako da radim 16 sati dnevno. Nije mi bilo lako da četiri meseca živim u stanu koji se blago rečeno raspada. Nije mi bilo lako da celo leto nosim zimsku jaknu i da u tom istom stanu nemam grejanje. Nije mi bilo lako da ustajem u 5 ujutru svaki dan i na bicikli idem na posao, često po kiši pa da ceo dan radim u mokrim pantalonama. Nije mi bilo lako kada sam izvlačila deblji kraj samo zato što sam stranac u tuđoj državi. Nije mi bilo lako, ali isplatilo se. Ne postoji lepši osećaj nego kad ne zavisite od drugih ljudi već sami sebi možete da obezbedite šta poželite. Ja sam u 23. godini kupila sebi kartu za Havaje i zaradila dovoljno novca da obilazim svet narednih godinu dana! Tada sam bila ponosna na sebe, sada sam još više. SVE SE MOŽE KAD SE HOĆE!

ŠTA JOŠ OBIĆI PORED NAVEDENOG?

Tanana Lake, Pioneer Park, Matanuska Glacier, probati sladoled u “Hot Licks”

PERIOD PUTOVANJA

Maj – septembar 2018. godine

KAMERA

IPhone 6s

INSTAGRAM

https://www.instagram.com/_dalinda/

Ovaj tekst posvećen je Sandri Dimitrijević, devojci koja nam je dosta pomogla pred sam odlazak i dobro nas pripremila šta da očekujemo (na njenom frižideru sam videla magnet sa Aljaske, zaljubila se u priču koju mi je ispričala o svom iskustvu i poželela da je posetim) i Bojanu Radosavljeviću, dečku koji se preko noći od potpunog stranca pretvorio u najboljeg prijatelja, pomogao mi da pronađem drugi posao i olakšao nam boravak na Aljasci. Niste ni svesni koliko znače tuđa pomoć i savet kada se nalazite na drugom kraju sveta. Za Sandru i Bojana, sve dobre ljude spremne da pomognu strancima u nevolji, Požegu i kesadilje iz „Taco Bell-a.“ Hvala vam!

Ako vam je ovaj putopis bio koristan, podelite ga sa prijateljima koji planiraju da se prijave na “Work&Travel” program ili da posete Aljasku, kao i sa svima onima koji uživaju čitajući priče sa putovanja. Hvala unapred! Vaša Dalinda.

Ukoliko imate dodatnih pitanja u vezi sa putovanjima, pišite mi na mail darakolic@gmail.com ili putem društvenih mreža.

2 comments

  1. Comment by Valentina

    Valentina Reply February 25, 2020 at 11:39 pm

    Odlican clanak Daro, vrlo detaljno i korisno! U potpunosti razumijem osjecaj zivota u inostranstvu, borbe, ne sminkanja i svega sto si prosla i sto te ojacalo i napravilo bogatijom za jedno iznimno iskustvo. Slazem se da to svatko treba probati! A sto se tice ajvara i supe iz kesice, to te pogotovo razumijem haha samo sto u Amsterdamu gdje sam ja zivjela, naidjoh na takvu prodavnicu vec nakon mjesec dana, pa mi se sve i zgadilo.🙈 Samo tako nastavi!!

    • Comment by Dalinda

      Dalinda Reply February 26, 2020 at 6:20 pm

      Hvala od srca, hoću!❤️ Heheh, ja nisam mogla da verujem da na Aljasci, drugom kraju sveta, može da se pronađe naša hrana. Definitivno nas svuda ima😊

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Go top