Spoj tradicionalnog i modernog – JORDAN

„Gde želiš da putujemo? U Izrael ili u Jordan?“ „Bolje da ne komplikujemo, slećemo u Izrael.“ „Meni se ipak više ide u Jordan, zbog Petre…“

AVIONSKE KARTE

Kada mi je stigao mail od avio kompanije „Wizz Air“ u kom su me obavestili da ukoliko taj dan kupim karte dobiću 20% popusta, odmah mi je palo na pamet da bih mogla da iznenadim dečka putovanjem za njegov rođendan. Ispisala sam par destinacija na papirić, iscepkala ga i dala mu da izvuče. Izvukao je Eilat, popularno letovalište na Crvenom moru u Izraelu. Leteli smo iz Budimpešte, a let je trajao tri i po sata. Kada nije noćni let u pitanju, obično doplatim, zamolim ili se zamenim za sedište pored prozora. Najveću inspiraciju za pisanje imam upravo „među oblacima“ dok posmatram prelepe predele iznad kojih letimo.

Na pasoškoj kontroli u Izraelu se ne dobija pečat u pasoš, već kartica koju je potrebno čuvati do kraja boravka. Ukoliko imate izraelski pečat u pasošu, nećete moći da uđete u dosta država; na primer, u tom slučaju je za putovanje u Dubai potrebno izvaditi novi pasoš.

GRANIČNI PRELAZ EILAT-AKABA

Ako kao i mi kupite avionske karte za Izrael, a odlučite da idete u Jordan, postoje tri opcije kako možete da stignete sa aerodroma u Eilatu do graničnog prelaza. Prva i najjeftinija je autobus broj 30 sa aerodroma do njegove prve stanice, a zatim 2km peške do granice koja se tako i prelazi. Nije dozvoljen nijedan vid prevoza. Mi smo uzeli isti autobus do glavne autobuske stanice u Eilatu pa smo taksijem išli do graničnog prelaza. Dok smo se vozili ka granici, osećaj je bio jako čudan jer smo se fizički nalazili u Izraelu, a preko puta videli Jordan. Deli ih jedna šira ulica… Najskuplja opcija je ako uzmete taksi direktno sa aerodroma do graničnog prelaza. Ukoliko vam sve ovo zvuči jako komplikovano, a voleli biste da prođete jeftinije kada su avionske karte u pitanju, pogledajte ponudu avio kompanije „Ryanair“. Iako se avionske karte do Jordana mogu pronaći po jako jeftinoj ceni, imajte na umu da je Jordan sve, samo ne jeftina destinacija. Jordanski dinar je jedna od najjačih valuta na svetu.

VIZA

 „Welcome to Jordan.“ Naša Middle East avantura započela je na graničnom prelazu Eilat-Akaba. Prvi put u životu prešla sam granicu peške. Sale, ja i nekoliko žena iz Saudijske Arabije kojima se jako svidela boja moje kose. Na graničnom prelazu izlazna viza iz Izraela naplaćuje se 30 evra po osobi. Viza za Jordan vam nije potrebna ukoliko ostajete duže od tri noći. Ovo se odnosi samo na Akabu, ako sletite u prestonicu Aman, procedura je drugačija. Sa jedne strane bodljikava žica, naoružani vojnici, pustinja, uski i zapušteni hodnici, a sa druge nasmejani carinici koji su se našalili sa mojim dečkom da liči na njih. Stvarno podseća, samo su Jordanci niži. Sumrak. Muk. Tišina. Sledeći put kada poželite da se požalite na svoje komšije, setite se komšiluka Hašemitske Kraljevine Jordan koja se graniči sa Izraelom, Sirijom, Irakom i Saudijskom Arabijom. Ipak, nekako uspeva da održi mir. Već na samoj granici bilo mi je jako čudno jer sam videla žene koje rade što na primer nije slučaj u Egiptu. Jordanci su dosta liberalniji po tom pitanju u odnosu na ostale arapske zemlje. To je ono što me je oduševilo već pri prvom susretu sa prelepom državom na raskršću Azije, Afrike i Evrope. Kasnije sam saznala da je za to u velikoj meri zaslužna kraljica Jordana Ranija koja je poznata kao veliki borac za poboljšanje položaja žena i dece u islamskim zajednicama. Ona se takođe svakodnevno bori i za to da se suzbije običaj jordanskog društva – ubijanje radi odbrane porodične časti, kao i dečiji brakovi (starosna granica za stupanje u brak u Jordanu pomerena je sa 15 na 18 godina).

VALUTA

Valuta koja se koristi u Jordanu je jordanski dinar. U martu 2020. godine kada smo mi putovali tamo, odnos između evra i JD bio je 1JD-1,3e. Jedina opcija kako možete da stignete od graničnog prelaza do Akabe je taksi. Nama je rečeno da je cena taksija fiksna i da iznosi 20JD, međutim u Jordanu se za sve cenka.

Akaba je primorski gradić u Jordanu. Nalazi se na odličnoj lokaciji za obilazak Petre (127km) i pustinje Wadi Rum (72km). Moja preporuka je da bar jednu noć prespavate i u Petri i u pustinji. Ako odlučite da boravite duže u Akabi, najbolje je da odsednete u nekom boljem rizortu gde su plaže lepo uređene i gde turistkinje mogu najnormalnije da se kupaju u dvodelnom kupaćem kostimu. Po meni, gradska plaža u Akabi je jako prljava, pritom turistkinje na njoj ne bi trebalo da se kupaju u kupaćem kostimima, već isključivo obučene. Ovo nepisano pravilo se ne odnosi na muškarce. Za razliku od Egipta gde sam se zaljubila u kristalno čisto Crveno more, u Jordanu sam se jako razočarala kada sam videla kako izgleda more kom sam se pre samog putovanja najviše radovala.

MÖVENPICK

U Akabi smo boravili u dva različita hotela; oba pripadaju lancu hotela popularnog švajcarskog brenda „Movenpick“. Prvo smo bili smešteni u rizortu „Movenpick Resort & Residences Aqaba“ u samom centru grada, a zatim u rizortu „Movenpick Resort & Spa Tala Bay“ koji je malo udaljen od centra, ali su mir i tišina zagarantovani. Brend je osnovao Švajcarac Ueli Prager 1948. godine. Vođen filozofijom „doing normal things in an extraordinary manner“ od samog početka nizao je uspeh za uspehom. Sve je počelo otvaranjem restorana u Cirihu, a zatim je otvoreno još nekoliko restorana širom Švajcarske. Danas takođe imaju svoju kafu i sladoled. Prva dva hotela otvorena su u Švajcarskoj 1973. godine, a nakon toga usledio je internacionalni uspeh i otvaranje hotela širom sveta. Danas postoje 82 Movenpick rizorta širom Afrike, Azije, Evrope i Bliskog istoka, a godišnje u ovim hotelima odseda preko 7.5 miliona turista.

Jordanci su jako ljubazni i gostoljubivi. Uvek će vam uputiti osmeh, pitati kako ste, ponuditi vas čajem ili kafom. Rado će vam pomoći ako imate neki problem. Vole svoju državu i sa velikim poštovanjem pričaju o njoj. Znaju kako da se ophode prema svojim gostima. Obraćaju pažnju i na najmanje sitnice pa sam ja kao travel blogger dobila na poklon knjigu o Jordanu, a kao devojka kozmetiku za negu tela i lica sa mineralima iz Mrtvog mora. Malo je reći da sam se tokom boravka u Jordanu osećala kao prava princeza.

Iako je naš prvobitni plan bio da obiđemo prestonicu Aman i planinu Nebo, kao i da se osolimo u Mrtvom moru, ugođaj koji smo imali u hotelu „Movenpick Resort & Spa Tala Bay“ doprineo je tome da promenimo planove i dodatnih nekoliko dana uživamo u odmoru iz snova, Ako biste voleli da odsednete u rizortu poput ovog ili sličnom, a budžet vam je ograničen, moja preporuka je da posetite Jordan van sezone kada su cene niže. Mart mesec je idealan za to. Nisam se kupala u moru jer mi je voda bila hladna (moj dečko jeste), ali sam uživala u đakuziju, spa centru i bazenima sa toplom vodom.

AKABA

Prvi utisak Akabe bio mi je „već viđeno“. Sve me je jako podsetilo na Egipat, samo što se u Jordanu više vodi računa o higijeni i ljudi su dosta ljubazniji; trgovci vas ne vuku za rukav kako biste ušli u njihovu prodavnicu. Prvo veče večerali smo u lokalnom restoranu „Al Shami“ u koji smo se vratili nekoliko puta tokom boravka u Akabi. U većini restorana za predjelo se obično dobija pita hleb (khubez) koji se umače u humus, motabal ili bilo koji drugi namaz po izboru. Takođe, često ćete na račun kuće dobiti i salaticu, čaj ili kafu po izboru. U kafu dodaju kardamom koji se generalno dosta koristi u arapskoj kuhinji, a ona se priprema u zagrejanom pesku na specifičan način; ovakvi prizori česti su po ulicama. Dosta se jede meso. Od svih vrsta mesa koje sam probala, najviše mi se svidela piletina. Ono što mi je bilo čudno je da se uz svaki obrok servira pečeni paradajz. Probali smo i konafeh, tradicionalni kolač sa sirom koji mi se nije svideo. Obroke u restoranima smo obično plaćali od 15 JD pa na više. U krajnju cenu uračunati su 10% za uslugu i 7% za porez. „Al Shami“ je jedan od jeftinijih restorana u Akabi.

Još jedan restoran sa prelepim, tradicionalnim enterijerom i svakako vredan posete je „Rakwet Kaanan“. Doručak sa fotografije platili smo 6JD. Uz svaki obrok je neizostavan falafel. Takođe, nemojte se iznenaditi ako se u restoranima kao specijalitet dana nudi burger od kamile.

95% stanovnika Jordana je muslimanske veroispovesti. Njihove žene maramom, koja je ujedno i simbol vere, pokrivaju glavu, kosu i vrat. Neke čak pokrivaju i celo lice pa su im jedino oči vidljive. Po meni, Arapkinje su jako lepe i negovane. Iz poštovanja prema njihovoj veri u Jordan sam ponela pretežno pristojnije stvari iako se to od turistkinja ne zahteva. U Egiptu na primer možete da se krećete u normalnoj letnjoj garderobi, dok će vas u Jordanu malo čudnije gledati ukoliko se prošetate gradom u kratkoj haljinici. Imali smo priliku da posetimo džamiju „Al Shariff Hussein Bin Ali“ koja je sagrađena 1975. godine za vreme vladavine kralja Husseina. Na samom ulazu u dvorište nalazi se prostorija u kojoj žene mogu besplatno da iznajme odelo i maramu ukoliko nisu pristojno obučene. Ne sme da viri ni pramen kose. U jednom trenutku vetar mi je pomerio maramu i odmah sam dobila opomenu od obezbeđenja. Takođe, ženama je dozvoljeno samo da uđu u džamiju, obeležena je linija koju ne smeju da pređu kako se ne bi mešale sa muškarcima koji se mole. Izuvanje je obavezno! Voli svoje, poštuj tuđe.

Kao u Turskoj, na ulazu u svaku suvenirnicu ljubazni prodavci će vas ponuditi čajem. Ako se zadesite u Akabi, moja preporuka je da kupite suvenire u prodavnici „Dweek Shop“ čiji vlasnik tečno govori nekoliko stranih jezika. Ono što je zanimljivo je da se u većini lokala mogu pronaći novčanice iz raznih država širom sveta. Jordanci vode poprilično opušten način života. Često ih možete videti kako sede ispred svojih lokala na plastičnim stoličicama, piju čaj i puše nargilu.

WADI RUM

„Hello my friend, how are you?“ pozdravlja nas taksista Omar koji je stigao nekoliko minuta pre dogovorenog vremena. Prethodno veče smo preko WhatsApp-a ugovorili vožnju do pustinje Wadi Rum. Ako putujete sami ili u paru a ne želite da iznajmite kola, najbolje je da prvi dan pronađete taksistu i da se sa njim dogovorite oko cena vožnji između lokaliteta. Takođe, pokušajte uvek da zapišete na papir ili u telefon cenu i da taj broj pokažete taksisti. Nas su jednom prevarili pa smo vožnju umesto 14JD platili 40JD. Moguće je i iznajmiti privatnog vozača. Ova opcija može ispasti jako skupo ukoliko se troškovi ne podele na bar četiri osobe. Sela sam pozadi s’ namerom da prespavam put. Međutim, čim smo se udaljili od grada, dočekali su me nestvarni prizori čiju lepotu nisam želela da propustim. Ostala sam budna i gledala kroz prozor. Pogled je dostizao u daljinu dok su se u pozadini prostirali zvuci Shakirine pesme „Hips don’t lie.“ Na planinama smenjivalo se nekoliko boja. Na prvi pogled bile su bebi roze, bež i braonkaste, a sa prvim zracima sunca postajale su zlatne i narandžaste. Pustinja. U daljini nazire se svega nekoliko beduinskih šatora. Naravno, tu su i kamile koje imaju prvenstvo prolaza pa su na auto putevima česti ležeći policajci kako bi se izbegle moguće nesreće i pogibije ovih životinja koje su dosta poštovane u arapskim zemljama. Čitala sam da Jordan ima dosta problema sa vodom za piće i da je većinom uvozi iz okolnih zemalja, ali tek tada sam dobila predstavu o tome koliko su zapravo u problemu. Verovali ili ne, upravo je Wadi Rum glavni snabdevač vode za Jordan. U pustinji nalaze se izvori sveže vode koji su od velikog značaja za prestonicu Aman. Zemlja je suva, a vegetacije skoro uopšte nema. Palme nekako uspevaju u rizortovima dok su u ostatku države većinom sasušene.

Da li ste ikada pomislili da će vam tokom posete pustinji zatrebati kišobran, zimska jakna i čizme? Nisam ni ja. Još uvek pamtim vrelinu peska iz Sahare, rumene obraze i osećaj žeđi. U Wadi Rum-u nas je dočekala peščana oluja koja je trajala tri sata, a zatim su usledili jaki pljuskovi. Svi koji dođu ovde obično uplate safari i prenoćište u beduinskom kampu kako bi doživeli pustinju na pravi način. Negde sam pročitala da kiša u Wadi Rum-u godišnje pada samo tri dana. Nama je priroda priredila drugačije iskustvo. Posebno. Jedinstveno. Odseli smo u hotelu „Wadi Rum Ufo“, tačnije u modernim šatorima. Ono što mi je bilo preslatko je da svaka kućica nosi naziv „Galaxy“. Mi smo bili smešteni u Galaxy 106. Veče sam provela ušuškana u ćebencetu, uz arapsku kafu posmatrajući nepregledne površine crvenog peska i po koje stene čudnih oblika koje su tu hiljadama godina. Ova pustinja bila je naseljena još u doba paleolita. Prosto je neverovatno kako je sve opstalo netaknuto dan danas. Zamišljam kako se nekada živelo, beduinski način života. Kako sede okupljeni oko vatre i piju čaj od mente. Odjednom, moja mašta pretvorila se u stvarnost. Nedaleko od našeg šatora, stvarno su sedela tri beduina. Pili su, jeli i glasno se smejali. Kiša im očigledno nije predstavljala nikakav problem. Iza njih prošlo je nekoliko kamila. Lagano su koračale svojim putem. Kakav prizor! Na nekim mestima vreme je stalo.

Predeli u Wadi Rum-u zaista deluju kao da su sa druge planete, čak je poznata pod nazivom „Valley of the Moon“ (Dolina meseca). Bila je naseljena pre 12 000 godina, a njena lepota predstavljena je svetu u filmu „Lawrence of Arabia“ 1962. godine. Nakon toga, u njoj su snimani mnogobrojni filmovi poput „The Martian“ (Marsovac), „Aladdin“ i „Star Wars: The Rise of Skywalker.“

Wadi – arapska reč za dolinu; Rum – visoka. 2011. godine upisana je na Uneskovu listu kao mešoviti lokalitet kulturne i prirodne Svetske baštine. Biću iskrena. Mislila sam da su sve pustinje nalik jedna na drugu i nisam se ništa posebno radovala poseti Wadi Rum-u. Pogrešila sam i mnogo mi je drago zbog toga. Wadi Rum je sve, samo ne nalik na druge pustinje. Ona je jedinstvena. Zbog crvene boje peska nazivaju je još i Crvena planeta. Ovde je pronađeno preko 20 000 petroglifa (praistorijski crteži i natpisi uklesani u stenama koji su najverovatnije nastali graviranjem ili grebanjem). Stari su više od 10 000 godina.

Iako smo morali da otkažemo safari, vremenske nepogode nas nisu sprečile u tome da sledeće jutro ustanemo rano i samostalno obiđemo Wadi Rum koliko smo bili u mogućnosti. Proveli smo nekoliko sati istražujući ovu lepotu. Osećaj je bio jako čudan jer nam je sve vreme bilo hladno.

PETRA

Čitala sam o njoj. Gledala je u filmovima. Maštala o tome da je posetim jednog dana. Od uzbuđenja nisam mogla dobro da spavam. Budila sam se na svaka dva sata da vidim koliko ima sati. Danas je dan za posetu veličanstvenoj Petri. Moje drugo po redu svetsko čudo novog sveta. Petra na grčkom jeziku znači kamen, a nekadašnji naziv ovog grada bio je Raqmu. Za razliku od piramida u Egiptu za koje se i dalje vode razne polemike o tome da li su ih gradili robovi ili radnici, za Petru se zna da su to bili radnici jer su spomenici građeni odozgo ka dole. Ovakav način gradnje osiguravao je radnike od padanja kamenja. O funkciji spomenika malo se zna. Ono što je poznato je da su im beduini i arheolozi davali imena.

Nije poznato kada je nastala. U šestom veku pre nove ere naselila ju je civilizacija Nabatejaca. Rukopisi iz tog perioda su jako retki i malo ih je sačuvano pa se ne zna puno o ovom narodu. Veruje se da su bili obrazovani i da su govorili nekoliko jezika. Petrom su prolazile rute karavana koji su prevozili zlato, svilu, parfeme i začine. Nabatejci su im oporezivali robu i tako su osiguravali dobrostojeći položaj svom gradu. Oni su proizvodili keramiku i sagradili su brojne hramove u čast svojih Bogova i kraljeva. Neki od njih su i dan danas očuvani. Ono što je zanimljivo je to da su pod uticajem Rimljana i Grka, koji su nekoliko puta pokušali da osvoje Petru, Nabatejci gradili spomenike u njihovim stilovima gradnje, dok su svoje kuće i dalje gradili jednostavno, u arapskom stilu. Izuzetno su poštovali mrtve pa su im se i kuće nalazile u blizini grobnica. Za razliku od Egipćana, svoje preminule nisu mumificirali i sahranjivali sa zlatom i ostalim dobrima.

Tokom vekova, Petra je pretrpela tri zemljotresa, a nakon drugog 551. godine nove ere većina stanovništva napustila je grad. Vekovima je bila zaboravljena i u njoj su živela samo beduinska plemena. Tek u 19. veku ponovo je predstavljena zapadnom svetu zahvaljujući švajcarskom istraživaču Johan Burckhardtu. Unutar grada se i dalje oseća duh prošlih vremena. Svakim korakom srce je kucalo sve jače i jače. Ne znam da li me je više fascinirao izgled grobnica uklesanih u stene, to što ih je ljudska ruka napravila, negovanje tradicije beduinskog načina života u 21. veku ili činjenica da koračam tlom nekadašnjeg zaboravljenog grada.

Ako odlučite da prenoćite u Petri, odnosno u Wadi Musi (gradiću koji ima oko 25 000 stanovnika), obavezno izaberite hotel koji se nalazi blizu ulaza u arheološko nalazište. Mi smo odabrali hotel „La Maison Hotel Petra“ koji je udaljen od kapija samo sedam minuta hoda.

Nažalost, kada smo bili u Americi, nismo uspeli da posetimo čuveni Antelope Canyon. Tada sam bila jako tužna, ali vremenom sam naučila da iz svake situacije, koliko god ona bila teška, izvučem ono najbolje i trudim se da održim pozitivne misli i stav. Da sam obišla Antelope Canyon možda se ne bih toliko oduševila Siq Canyon-om u Petri. Siq na arapskom jeziku znači prolaz i predstavlja glavni ulaz u grad. Nije vidljiv iz daljine pa su se, zahvaljujući njemu, ljudi koji su živeli u Petri lako branili od neprijatelja.

Sedam sati ujutru. Viđala sam fotografije i snimke na internetu kako ljudi guraju jedni druge da bi prošli kroz ovaj kanjon, a ja ga imam samo za sebe. Koja sam srećnica! Dobro, lažem! Ipak ga delim sa po kojim konjićem. Prvo sam primetila stene raznih boja, crvene, roze, žute, narandžaste… a zatim statue. U Siq nalazi se čak njih 40. Najvažnija je statua Boga Dushara (Boga Sunca) koji je smatran zaštitnikom Nabatejaca. Poistovećivali su ga sa Zevsom. Zatim sam videla kuće uklesane u stene. Naravno, mislila sam da su prazne. Prevarila sam se! Unutra su beduini, jedni i dalje spavaju, drugi kuvaju čaj, treći se lagano penju po stenama bez ikakve opreme! Pored njih šetaju divokoze i magarci. „Wow, gde smo mi to došli?“ pomislila sam i nastavila dalje. Čitavih 1.2km, koliko je dug ovaj prolaz, „bežali“ smo od kočija koje su se ubrzo tu stvorile. Put je postajao sve uži i uži. Usledio je mali prolaz iza kog je skriveno nešto veliko, moćno. Građevina koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Her Royal Highness „The Treasury“ (Riznica).

Dobila je naziv od beduina koji je mislio da se unutra nalazi skriveno blago, a zapravo se radi o grobnici kralja Aritasa IV. Danas važi za najbogatiji spomenik Petre. Sve ove godine opstala je zahvaljujući svom položaju, odnosno planinama koje je štite od vetra i erozije. Ako se malo bolje zagledate, primetićete rupe od metaka na njenom vrhu. Verovatno su ih, tokom godina, napravili brojni lovci na blago. Ostaće misterija kako su saznali za „skriveno blago Riznice“ Možda od beduina? A možda su ipak gledali film „Indiana Jones and the Last Crusade“?

Prema BBC Travel, Petra je jedno od 40 mesta koja morate posetiti. Arheološka iskopavanja u Petri započela su 1924. godine, a na listi svetskih čuda novog sveta nalazi se od 1985. godine. Te iste godine, vlada je premestila beduine, koji su živeli u obližnjem selu, u grad. Većina njih radi u turističkom sektoru. Kao i Nabatejci, beduini takođe tečno govore nekoliko stranih jezika. Iako žive u modernom vremenu, oni uspevaju da održe tradiciju koju smatraju svetom i jedinstvenom vezom sa svojim starim životom.

Petra spada u jedno od najpoznatijih arheoloških nalazišta na svetu i zaista ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Prema zvaničnim podacima istraženo je samo 15%, a prema nezvaničnim 30%.

„Excuse me, is the monastery close?“ „You’re only halfway through.“ „Šta? Tek na pola puta?“ Ja ne mogu više! Moram da sednem da odmorim malo…“ Kako sam izgovorila te reči, pored mene prošla je bakica u trenerci i patikama, sa velikim rancem na leđima. Nije se popela na magarcu do vrha kao što većina starijih ljudi radi, a pre samo nekoliko dana bila je na planinarenju u Grand Canyon-u. U njoj pronalazim motivaciju i nastavljam dalje. Pre posete Petri, na većini fotografija koje sam pronalazila na internetu iz ovog grada bila je Riznica. Da, ona jeste najpoznatiji spomenik i najbliži ulazu, ali Petra je mnogo više od toga.

Uspon do manastira „Ad deir“ je jako zahtevan i ne izdrži svako do kraja, ali kada iza stene ugledate tu lepotu, zaboravite na bol u stopalima. Bez daha ste svakako ostali dok ste se popeli. Ovaj manastir je jedna od najvećih građevina u Petri. Kažu da je manje kvalitetnije arhitekture od čuvene Riznice, ali meni je jednako fascinantan. Sagrađen je tokom vizantijskog perioda, a jedno vreme koristili su ga Hrišćani. Najlepši pogled pruža se sa vidikovca preko puta, a tu se takođe nalazi i kafić. Turisti obično piju ceđeni sok od nara, puše nargilu i uživaju u prizoru (imajte u vidu da su ovde cene jako visoke). Na primer, na ulazu u Petru koka kola košta 1JD, kako se penjete ka manastiru 2JD, a kada stignete do vrha 3JD. Meni je sve vreme društvo pravila jedna žuta maca.

Ako biste voleli da saznate nešto više o istoriji Petre, moja topla preporuka je da  posetite muzej koji se nalazi pored kapija. Mi smo se, neplanirano, zadržali dva sata. Ulaz je besplatan. Lokalitet se otvara u 6h ujutru. Cena ulaznice za jedan dan je 50JD, a za dva 55JD po osobi.

ŠTA JOŠ OBIĆI PORED NAVEDENOG?

Prestonicu Aman, Mrtvo more, planinu Nebo

PERIOD PUTOVANJA

Mart 2020. godine

KAMERA

Canon EOS M50, Huawei P20 Pro

INSTAGRAM

Ukoliko imate dodatnih pitanja u vezi sa putovanjima, možete me kontaktirati, a ja ću se potruditi da Vam odgovorim u najkraćem roku.

Ako vam je ovaj putopis bio koristan, podelite ga sa prijateljima koji planiraju putovanje u Jordan i sa svima onima koji uživaju čitajući priče sa putovanja. Hvala unapred! Vaša Dalinda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *